Bozidar Damjanovski

“Umetnost je pitanje mere i ukusa” reči su slikara Nedeljka Gvozdenovića, a takav odnos prema stvaralaštvu neguje i njegov đak Božidar Damjanovski… Drži se i Gvozdenovićevog stišanog kolorita : zelenih, smeđih i plavih…pamteći i osmeh svog drugog profesora Radenka Miševića, zbog koga su mu njegove sive slike uvek delovale toplo. U emisiji Mera i ukus realizovanoj u okviru serijala Likovna kolonija RTS-a , Damjanovski govori o velikom formatu svojih slika, koji najviše voli, ali mu se tokom tri decenije stvaralaštva nije dovoljno posvetio zbog ograničenih materijalnih mogućnosti, skučenog prostora za rad i zdravstvenih problema. Objašnjava svoj odnos prema tradiciji i istoriji umetnosti na koje se naslanja i intervenišući na svoj originalan način traži paralele između sadašnjosti i prošlosti. Damjanovski želi da sazna šta umetničko delo čini univerzalnim, istovremeno savremenim i večnim, a ujedno otkriva da za svoju kombinovanu tehniku koristi afrički pesak koji sadrži kristale i kvarc, ili specijalne materijale iz američkog asfalta, od čega su mu slike svetlucave. Ovenčan najuglednijim priznanjima, omiljen kod kritike i publike, proslavljen u Njujorku, Damjanovski se odlučio da živi u Beogradu i izabrao status slobodnog umetnika. Sa takvim iskustvom tvrdi da je umetnost ovde socijala. Lično ima status zaslužnog umetnika ali ne i dovoljno novca za lekove, a kamoli za skupe slikarske materijale sa kojima bi krenuo u nove autorske uzlete. Slikar Božidar Damjanovski posle duge bolesti sanja da se vrati velikom formatu, koji ga je proslavio. Damjanovski je jedan od prvih srpskih slikara koji su u galerijskom prostoru pravili specijalne ambijente za svoja dela. Od umetnosti se ne živi, ali se za umetnost živi – to je moto kog se pridržavaju mnogi naši likovni stvaraoci. Jedan od njih je slikar Božidar Damjanovski. Jedan je od prvih srpskih slikara koji su u galerijskom prostoru pravili specijalne ambijente za svoja dela. Uz slike inspirisane Egiptom, rađene u kombinovanoj tehnici, gde pesak ima posebno mesto, izlagao je piramide od različitih materijala i druge predmete. Pre više od tri decenije, trudio se, kao i danas, da sazna šta je to što umetničko delo čini univerzalnim i večnim. ”Svi mi tragamo za nekim blagom koje je neko davno već našao, otkrio ali i zaboravio”, priča Damjanovski. Ovenčan našim uglednim nagradama, omiljen kod kritike i publike, proslavljen u Njujorku, vratio se u Beograd gde je stekao status istaknutog umetnika, ali atelje nije nikad. Skromno i vredno radio je u malom stanu pored troje dece, a zbog dimenzija platna delo sagledavao u celini tek u prostoru galerije. ”Tada sam se orijentisao da radim samo noću, što mi je ostalo do danas, čovek sova”, uz smeh objašnjava Damjanovski. Uvek u neizvesnom statusu slobodnog umetnika, za koji kaže da je socijala, danas sa malom penzijom, žao mu je što ne može da slika veliki format, za šta je pravi majstor. U međuvremenu stvara. Damjanovski kaže, sam sa sobom i sa kosmosom. Rođen 1947. god. u Skoplju, gde je završio srednju umetničku školu. Diplomirao na Akademiji za likovne umetnosti ( slikarstvo u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića ) u Beogradu 1972. godine. Postdiplomske studije završio na istoj akademiji 1975. godine u klasi profesora Radenka Miševića. Član je ULUS-a od 1973. godine. Bavi se slikarstvom, crtežom i grafikom. Živi i radi u Beogradu.

 

Ljiljana Mitrovic