Bozidar Damjanovski

O Damjanovskom, čini mi se, Protić nije rekao ni reč, a počev od 1976. godine, odnosno za dvadeset godina, dobio je skoro svaku nagradu. To bi moglo imati dva značenja: prvo, da se veoma razlikuje od svih ostalih, i drugo, da nije mogao da se odupre, uprkos neobičnosti, što je teško za svrstavanje. I to bi  moglo imati čak i treće značenje: da je on umetnik iz različitih epoha, koji je na kratkom putovanju kroz naše epohe, pa, ako ga ne nagradimo odmah ,niko ne zna da li ćemo ikada posle imati priliku da pokažemo razumevanje i pohvale za svog virtuoza mešavina motiva i oblika svih tih epoha u kojima je istovremeno boravio radi delovanja u našoj.

Apsorbovano u njegovim slikama, mi očigledno testiramo sebe a ne njega. On očigledno zna da otkrije stil, duh i smisao naizgled finalnom obliku, često samo u fragmentu, i stavljajući ga u više univerzalni kontekst nego hiperrealističku scenu, on zna da pruži metafizički pokret ka fizičkim delima. Ali, kako da se mi, koji neprestano pogađamo zidove između prostorija imaginarnog muzeja, osećamo?

 

Dobrivoje Jevtić