Bozidar Damjanovski

…Damjanovskog zaokuplja mnogo toga sto se odnosi na humanističko postojanje, a posebno tragičnost prolaznosti, ali i uzvišenost rađanja, stvaranja i trajanja. Ikonografija Damjanovskog je  krajnje osmišljena, a svaki detalj važan u čitavoj plastičnoj i konceptualnoj strukturi. Zbog toga smo sigurni da tek predstoji ozbiljno ” čitanje ” i tumačenje njegovih značenja. Odgovore na mnoga pitanja koja kroz temu postavlja, lako nalazimo u pikturalnim odlikama njegovih radova, u lepoti slikane materije, u superiornom poznavanju   anatomije, u veštini vladanja crtežom, u uspešnim skraćenjima, u izuzetnoj materalizaciji, u tonskim fugama, u   rafiniranoj toploj gami. Iz svega otkrivamo ne samo  njegovu izvođačku sigurnost, nego i posvećenost umetnosti iz koje se roje duboko promišljena dela. Ponekad je u tkivo bojene materije unosio pesak, što Gordana  Jocić, sasvim ispravno, tumači “kao razastrto vreme iz peščanog sata, VREME kao istorijski koncept i vreme taloženja slike”. Mada se približava hiper realističnom postupku, on je prilično udaljen od ovog pravca. Damjanovski ne pruža veristički tačnu, ogoljenu sliku svakodnevnice, nego oblike oplemenjuje osećanjima, a  svojevrsnom  “estetikom suviše stvarnog” otvara metafizička prostranstva duha. Pritom, ubeđjeni smo, u njegovom stvaralaštvu se nalazi i klica nove renesanse. Kod njega je, kao kod renesansnih umetnika, “moguće ukinuti suprotnost između suštine i privida razumevanjem onoga što se vidi – naučnom analizom, umetničkom i filozofskom   konteplacijom. U podražavanju nekog oblika – na primer ljudskog tela – uložene su otuda sve duhovne moći umetnika”

(M.B.Protić, oblik i vreme, 162). I ne samo zato, Božidar Damjanovski je umetnik i čovek koji je zainteresovan za kosmološke tajne i stremi ka  uzvišenim ciljevima: dosezanju lepote, dobrote i harmonije, večitim idealima kojima treba težiti i kojima će se umetnici uvek vraćati. Da li će preneti u život? O tome je bolje ne razmišljati.

 

Ljubica Miljković (Kustos Narodni Muzej)